Калемегдан

Најлепши је и највећи београдски парк, истовремено је и најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око Тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк. Плато је, док је Тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу; због тога и његово име потиче од турских речи "кале" - град, то јест тврђава и "мегдан" - поље. Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи "брег за размишљање".

Преуређивање у парк отпочело је, после предаје Тврђаве Србима (1867), по наређењу кнеза Михаила Обреновића. Идејне скице за уређење Калемегдана направио је први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић. Зеленило је засађено између 1873. и 1875. године, када Београдском тврђавом командује пуковник Драгутин Жабарац, ађутант кнеза Милоша Обреновића у доба његове друге владавине.

Планско уређивање Калемегдана почиње 1890. Tада је војска предала парк Београдској општини. Ондашњи председник општине Никола Пашић одобрио је први кредит за уређивање Калемегдана од 10.000 тадашњих динара. Године 1905. приступило се проширивању парка, уређивањем Малог Калемегдана, који се простирао од павиљона "Цвијета Зузорић" до Зоолошког врта.

Пре Првог светског рата Калемегдански парк завршавао се на месту где су сада камене степенице (воде према доњој тераси). Земљиште иза ових степеница било је све до 1929. потпуно неуређено и обрасло у коров. После 1931. парковске површине проширене су и на Горњи град. У парку је постављено више споменика познатим културним и јавним радницима. На Калемегдану су Војни музеј, Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић", Градски завод за заштиту споменика културе, Зоолошки врт, дечији забавни парк, већи број спортских игралишта, угоститељских објеката и друго.